Da je jedna od najpopularnijih glumica bivše Jugoslavije, Sonja Savić, među nama, ove godine bi slavila više od 40 godina karijere.
Na filmu se prvi put pojavila 1977. godine i istog trenutka počela da piše istoriju filma na ovim prostorima.
Pomerala je granice u filmskoj umetnosti, bila je neopisivo lepa na neki krhak način, a umetnosti je dala sve, nije pogrešno tvrditi da je dala i previše.
U svet profesionane glume ušla je već sa 16 godina, da bi samo pet godina posle, u dobi od 21, diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Tačno za vreme za početak 80-ih, koje su postale njeno vreme.
Ne zaboravljaju se njene scene u filmu “Una”, snimljenom po romanu Mome Kapora, o ljubavi između profesora Mišela Babića i njegove studentkinje, Une Vojvodić.
Posebno gola Sonja koja jede trešnje na balkonu i zavodi profesora tokom intervjua.
Glumila je u 50 filmova, od kojih su mnogi već dugo apsolutni klasici: “Davitelj protiv davitelja”, “Život je lep”, “Balkanski špijun”, “Mi nismo anđeli”, “Šećerna vodica”, “Jug-jugoistok”…
I dok je na filmu briljirala, u životu je tonula sve dublje i niko nije mogao da joj pomogne. Jednom prilikom je izjavila da se odrekla privatnog života kako bi se posvetila umetnosti, a već krajem osamdesetih počele su da kruže priče da je Sonja Savić ovisna o heorinu.
Jedan od čvršćih razloga za takve glasine bilo je njeno intenzivno prijateljstvo s članovima kultne grupe Ekatarina Velika. Početna postava, njih četvoro, zaista su bili na heroinu, no priče da je većina umrla od posledica drogiranja, nisu bile tačne.
Milan Mladenović umro je 1994, naglo, od raka gušterače. Bojan Pečar umro je u Londonu 1998, sasvim čist, od srčanog udara. Margita Stefanović 2002. i Ivan Vdović 1992. zaista su umrli od AIDS-a kao posledice intravenoznog uživanja droga.
